17.1.11

Dalekovod

"I šta ćemo s tobom, mala ptico?" Deca uzeše malo drhtavo stvorenje, nežne sive boje, s ranom na potiljku i slomljenim kandžicama. Disalo je ubrzano, mogao je da se oseti puls pod prstom tik ispod vrata. Oči su mu bile poluotvorene, a kljun mu se stalno zatvarao i otvarao.

"Mislim da će da ugine" - reče jedno od dece. "Možda da ga odvedemo kod veterinara?" Dodalo je drugo dete. Mali vrabac je nepomično ležao na tlu, bio je svestan da su sve oči operene u njega. Znao je da nije trebao da se petlja s dalekovodima. Ali, hteo je da leti.

Deca su sve vreme radoznalo piljila u polumrtvo stvorenjce. Jedna devojčica je otišla da donese malo vode i parče hleba. Klekla je pred pticu, podigla mu vratić i stavila činijicu ispred nje. "Na, pij!" "Jedi!" "Jedi!" - vikala su deca. Vrapče se nije pomeralo. Srdašce mu je i dalje snažno udaralo, telo beše beživotno.

Plavokosi dečak vratio se s igrališta, oderanih kolena. Rekao je: "Mislim, da će da ugine, ako ga ne odvedemo veterinaru."

Deca skupiše neko parčence mekane tkanine, i posadiše tića na nju. Uzeše ga i odnesoše. Pozvoniše na belo ofarbanoj drvenoj kapiji i iz kuće se promoli krupna silueta čoveka, koji je više ličio na francuskog bricu nego na veterinara. "Uđite"- reče on.

"Nosimo vam ovu pticu, našli smo je ispod jednog dalekovoda, dve ulice odavde. Pogledajte ako možete da je vratite u život" - reče jedno dete. Čovek pogleda pticu, nabora čelo počeše se po bradi i reče: "Videćemo, videćemo. Ne mogu ništa da vam obećam, izgleda jako loše. Ali, ima nade."

Deca odoše. Veterinar uze ptića, stavi ga na dlan i reče mu: "Jadniče mali, ne treba tebi voda i hleb, ne treba ti ni lek, treba ti snaga i volja. Treba ti da negde pripadaš." Čovek je počeo da priča sa vrapcem. "Znaš, sećam se, kad sam jednom mnogo leteo, hteo sam da letim i letim i letim. Zaboravio sam da postoji tlo, let je bio moj put i moj hleb. Sretao sam kojekakve ptice u tom šarenom svetu punom krila. Nisam se zaustavljao da bliže osmotrim te ptice, da ih upoznam. Bile su to nesvakidašnje ptice šarenog perja. Sve posebne, a opet sve sa jednim te istim ciljem. Istog cilja, kao moj što je. Da lete i ne slete. Čudna neka sorta."

Vrapčevo srce i dalje je ludački udaralo. Možda je u sebi brojao poslednje otkucaje? Možda se naprezao da se seti nečeg što bi mu dalo snage da nastavi dalje?

Tek, pred jutro, došetao bi veterinar do mesta gde je vrapče ležalo, okupano jutarnjim suncem. U kuhinji čajnik je počeo da pišti, i mala ptica se trgnula, kao da se uplašila. Čovek je otišao da uspe sebi malo vrućeg čaja, vrativši se seo je na sofu i uzeo pticu. Mazio je nežno i dugo po potiljku, na kojem je krv već počela da se stvrdnjava i obrazuje lepa krasta. "Bićeš ti meni dobro" - govorio je. "Letećeš ponovo".

Začula se zvonjava. Deca su htela da se raspitaju za njihovog mezimca. "Kako je?" "Kako je?" - samo su zapitkivali. "Nepromenjeno" - odgovorio je veterinar.

Deca su spuštenih brada i prevrnute donje usne odlazili razočarani.

Čovek je ušao ponovo u svoju kuću, obišao vrapca i konstatovao: "Kad nisi uginuo do sad, nema razloga da ugineš ni od sad. Bićeš ti dobro, druže mali. Samo moraš da shvatiš da si živ, iako ne možeš da se pomeraš. Kad to shvatiš, bićeš izlečen."

Prolazili su dani, rana je zaceljivala polako, veterinar je posvećivao svom pacjentu puno pažnje i ljubavi. Pričao je s njim. Svakog momenta očekivao je da bi ptica mogla da se probudi i živne. "Ta, hajde, živni malo, već danima si mi na teretu, zbog tebe zapostavljam sve pacjente. No, druže mali, otvori barem jedno oko, evo, barem jedno." Ptica je mirovala. Srce joj se umirilo, kucalo je malo sporije, ali zato nepravilnije. "Hm, čini mi se da spavaš, nisi više u komi." Čovek je počeo da pevuši neku melodiju, da kuva ručak, a pticu je postavio tako da što god da radi, ona uvek bude u njegovoj blizini. "Osećam da ti je potrebno društvo, ptico mala. I meni je. Već sam se toliko navikao na tebe. Svaki dan me obraduje pomisao kako ćeš da otvoriš oči i počneš da živkaš. Vidi, kad budeš ozdravio, ići ćemo da obiđemo planine. Vodiću te. Moći ćeš tamo da letiš visoko, a opet ne tako visoko da se sapleteš. Tamo nema dalekovoda. Sreća tvoja."

Ptiče je nepomično ležalo. Srce je udaralo sve tiše i tiše. Deca su dolazila da pitaju za ptića. Veterinar je uvek odgovarao: "Nepromenjeno." Znao je i sam. Uzalud pokušava, samo nada je ono što ga tera da ne posustane. Trudi se, trudi se, dođavola.

Sledeći dan, sunčano jutro je ogrejalo hladnu sobu sa ptićem. Čudesna toplina razmilila se po ćoškovima. Njegovo srce je prestalo da kuca. Veterinar je prestao da se nada. Deca su prestala da dolaze. Samo je jato šarenih ptica letelo iznad dalekovoda koje je pokušavao da dosegne.

15 comments:

ТоМЦаа је рекао...

Фина и питка причица, премда жалосна :(

Нисам сигуран само која је главна порука коју си хтела да пренесеш. Мало ми је помућен разум, не замери ;)

Lilly... је рекао...

Baš sam mislila da će poletjeti na kraju! Tužna sam sad... :( Šmrc...

Zondra Art је рекао...

Bez obzira na tužan kraj meni je ovo prekrasno napisano! Sve pohvale, odlična si kao i uvijek!
Kiss.

D. је рекао...

I ja sam mislila da ce da poleti na kraju :/

Ne znam koga mi je vise zao, vrapca ili usamljenog veterinara.

SMiliCa је рекао...

Сирото птиче :(

Retka Zverka је рекао...

Jako fina alegorija i izuzetna poenta priče. Bravo Jungle! :)

Летња олуја је рекао...

Птица је одлетела даље...

ptica-selica је рекао...

Jebo te....rastuzi me, nikad mi vise ne poletismo.Zauvijek ce mo mi ostati tici bez duse...
Strava dobar tekst!

Milko Grmuša је рекао...

Jungle, patetično-filosofsko-romantično stvorenjce..c,c,c..:P :))

Стефан Јањић је рекао...

Jaooo, Џангл, баш си ме растужила...
Један сасвим необичан пост од тебе :)

amarilis.online је рекао...

Uze mi Stefan komentar. Queen zarozala si me totalno.

Mara Q је рекао...

Odlična!

jungle queen је рекао...

@Svi, hvala vam na komentarima, neću vam odgovarati svakom posebno, ipak je to fikcija i svako je shvatio na svoj način. Ako vam je pričica izazvala buru osećanja, tim bolje, jer u suprotnom ne bi imalo efekta, a ja ne volim ravnodušnost ;)

Cure For Pain је рекао...

Nisam navikla na ovakve priče od tebe, ali i ova je sjajna, kao i sve prethodne. Divno napisano. :)

jungle queen је рекао...

Hvala, Cure!

Постави коментар

LinkWithin

Related Posts Plugin for Blogger