Predavanje o botanici

Koliko ima situacija u životu kada ne znamo kako da odreagujemo ili kada smo zbunjeni? More jedno. Uglavnom se te situacije dešavaju kada smo zaljubljeni, kada predmet naše želje stoji pored nas i tada dobijemo onu lepu rumenu boju obraza koje se stidimo, ali koja je lepša nego ona boja kamena koji stoji nepomičan i cool u svojoj neosetljivosti. Naravno, toga smo svesni kada izađemo malo iz svoje ljušturice i posmatramo svet nekim drugim očima, očima srca. Tek onda vidimo boje oko sebe i one stvari koje su nam juče bile cool i nedodirljive danas nam se čine sive i bezbojne. Tada učimo da cenimo raznolikost i lepotu osećanja, i oni mali nestašluci, male neprijatnosti nam se čine tako simpatične a pre svega ljudske.

Pozvao ju je na mobilni to veče. Taman se vratila iz kupatila, sveža, mirišljava, okupana. Videla je propušten poziv. Od njega. Njega koji ju je ono veče tešio i kupio cheesburger da pokaže da mu je stalo i da saoseća sa njom. Jedna tašna, jedan telefon, manje više, ali ipak nije dozvolio da se oseća bedno i pokradeno i kao da je ceo svet protiv nje. On je bio tu, pokraj nje, na nekom dalekom mestu, u nekoj drugoj dimenziji bili su skupa. Ali u tom momentu, on je bio tu, držeći dva cheesburgera u rukama.

Sela je na stolicu da se smiri malo, da smiri tu ludu, izdajničku mašinu što kuca i odaje je. Ne, ona ne sme sad da ga pozove, poslaće mu sms, možda je bolje tako, ne, glupo je, naposletku i on je nju nazvao. Sačekaće, nazvaće ga kasnije, za deset minuta. Prošlo je već dvadeset, dvadesetpet. Otkucava već trideseti minut i devedeseti otkucaj srca. Ah, ti brojevi, baš su uvrnuti, što je to toliko bitno? Pojačala je muziku, neka elektronika, u beatu je, ona je cool, sad će da ga nazove, muzika udara. Hm, kako će da priča s njim? Ne, ne može da ga nazove, dok je muzika u pozadini, previše je providno.

Telefon je zazvonio, rodila se nova nada. Nije Valentino, ali ima neke veze s nadom i telefonom. Glas s druge strane žice, njegov: "Hej, halo!" Ona, malo zbunjeno: "Ej, zvao si?" Hm, kakva glupa, konstatacija, naravno da je zvao, nije džep slučajno okrenuo broj, to se dešava jednom u milion slučajeva. Ne brini, pa nisi ti milioniti slučaj. On: " Da, pravim neku žurku, pa ako hoćeš dođi, svako će doneti nešto od alkohola, ali ako nemaš, nema veze, ima dovoljno." Ona:"Kojim povodom praviš žurku?" Jeste, da, mora da bude neki povod. Budalo, pozvao te, šta sad tu kenjaš, izvodiš teleakrobacije. On zbunjen: " Ma nije nikakav povod, mala žurkica, nekoliko ljudi, ništa posebno, dođi." Ona: "Paaa, evo ovako, ja ću tebe nazvati ako mislim da dođem, u svakom slučaju hvala ti što si me pozvao." Šta je ovo sad bilo, nisi normalna, što otežavaš dečku, zvaćeš ga ako budeš dolazila??? Svaka čast, osvojila si Nobelovu nagradu za glupost. On: " Ok, onda, kako hoćeš." Ton mu se spustio sa usplahirenog na razočaran. Ona primetivši to: "Vidimo se onda MOŽDA kasnije!" E, stvarno si debil, jesi, igraš praćke, natežeš i otpuštaš! Ali gađaš, i to dobro.

Spremila se, obukla neku novu kombinaciju, stavila malo "Trezora in Love" na vrat i uputila se. Naravno da ga je zvala: "Ej, dolazim, koji ono beše broj stana, a koji sprat?" Demencija, bila si već pet puta kod njega najmanje, šta ti bi da pitaš, baš si unikat. On: "A gde si ti?" Verovatno zamišlja da je sada negde u nekom mitskom gradu u prašumama Amazonije i da ne može da nađe put jer se izgubila a uskoro će mrak. Ona:" Još sam kod kuće, evo krećem."

Žurka, ko žurka, parada, pijanstva i kiča. Jedino nije bilo cure u belom. Stajao je on pitao šta će da pije. Odlučila se za pivo. "Ih pivo" rekao je. "Pij Kuba Libre, to i ja pijem. Evo napraviću ti." Zbunio se, ne znam da li je ona trebala da drži čašu i on njoj da sipa, ili je on trebao da drži čašu i ona da sipa. U svakom slučaju, videlo se iz aviona, zbunili su se oboje. Sva sreća, pa je bio polumrak. Inače? Šta? Nemoj biti smešna. Sve je to normalno, pa nisi gola ako si zbunjena. Hm, možda i jesi. Možda su zbunjeni ljudi goli ljudi, možda je gore biti zbunjen nego go, a možda su te dve stvari iste?

Žurka je bila u punom jeku, pilo se, igralo se. U jednom momentu pozvao ju je na stranu da joj nešto pokaže. "Pogledaj!" rekao je. Pogledala je u ćošak u kojem je stajala metar i po visoka stabljika. Neka biljka, svetlo zelene boje tananih listova i može se reći, dekorativna. "Jao!!! Ti gajiš to u stanu?" Približio joj se veoma blizu i već je osećala kako je obuzima lepa jeza. Stajali su nekoliko momenata priljubljeni i divili se biljčici. On je, verovatno nadajući se da se ona neće razočarati ili da ga neće shvatiti pogrešno i srozati lepo mišljenje o njemu, rekao: "Ma, zajebancija, a i lepa je dekorativna." U momentu, bila je svesna da joj izmiče. Osećala se čudno, što joj se više on približavao, osećala je da joj više izmiče. Ne, nije bio problem u ikebani, lepo bilje, bio je problem u njoj, u njemu. Bili su zbunjeni. Nije ih zbunila biljka, nju je zbunila njegova blizina, a njega njena. Bilo je nepodnošljivo, davila se, osećala je da nešto sada mora da preduzme inače će svi vojnici da otkriju njen položaj.

Vojnici su, umesto da idu u boj i da se bore, odlučili da se povuku. Ne bi to bio neki boj, možda to nije ni rat. Protiv koga se onda bore? Šta je to od čega beže? Ona je, sada već rešena da preda borbu, i izgubi rat, samim time što još nije ni počela da se bori, izjavila metalnim, ne kamenim glasom: " Lepo ti raste!" i " Vidim da zalivaš redovno!" i pokazala iznenađujuće interesovanje za botaniku. Tada, nije bila svesna, da su mali vojnici već odali sve njene položaje i izgubili rat. Neprijatelj se povukao. Hm, ko ono beše neprijatelj?

Nedugo zatim, kada su i poslednji gosti sa žurke otišli, obukla je svoj kaputić i krenula kući. Bila je svesna da je kukavički izgubila, bez ijednog ispaljenog metka. Uputila mu je pogled zahvalnosti što ju je pozvao, cvilećim glasom se oprostivši od njega: "Ćao, idem ja onda. Vidimo se" "Vidimo se." Odgovorio je. Kratko potom: "Samo ne znam kad." Njena vojska je opet bila spremna, oporavila se. "Ništa, ako hoćeš možemo da idemo na Drum and Bass, ima u petak." Videće još.

Rano ujutro, vraćajući se sa predavanja o botanici, shvatila je da kamen ne može da bude plodno tlo za gajenje biljaka. Biljka zahteva meku, zdravu zemlju, redovno zalivanje, brigu, pažnju i sunce, a pre svega ljubav.