Mrzim te ljubavi moja!

U glavi mi odzvanjaju zvuci gorčine, mržnje, ljubomore, zavisti. Nekim čudom oni imaju uvek višu frekvencu od umilnih ljubavnih reči, nežnosti, pažnje. Zašto ne mogu da zapamtim te lepe, ne vrišteće i ne razarajuće melodije? Budim se u tišini, a onda se pojave one: "Ne volim te", "Ne želim ništa od tebe", "Ne, ne, ne". Uvek "ne". I opet "ne". A bilo je "da". Nedavno je bilo "da". Zašto ne ostaje posle svega "da", zašto posle svega uvek ostaje "ne"?

Balansiramo na ivici između dva ekstrema. Volim te, mrzim te. Zapitaš li se ikad da li voliš sebe? Ti voliš sebe u meni, ja volim sebe u tebi. Zašto ne volimo jedno drugo?Egoizam je ono što nas ubija, volimo odraz u ogledalu, svoj sopstveni odraz i mrzimo taj isti odraz. Taj odraz nije idealan, zato sebe mrzim u tebi, a tebe, ljubavi moja, ne volim, nisi mi savršen, jer ja nisam savršena. Kako da te volim? Šta da volim? Ti si ja i ja sam ti, kako onda da volim tebe?

Nauči me. Molim te. Nauči kako da volim tebe, a ne sebe u tebi. Kako da mrzim tebe a ne sebe u tebi. Nauči me taj jezik suprotnosti, nauči me ljubavi! Ne mogu da podnesem više taj jezik, ne želim da me razumeš, ne želim da me shvatiš, želim da me voliš i da me ne razumeš, mene da voliš i mene da mrziš. Mene. Ne sebe. I želim da se svađamo jer se razlikujemo, ne da ti ubijaš sebe u meni, ni ja sebe u tebi, i onda da se mrzimo, ja svoj a ti svoj odraz u ogledalu. Shvati to, previše smo blizu, udaljimo se jedno od drugoga, naučimo da volimo sebe u sebi, a onda dođi da se upoznamo...