Na šta sam juče potrošila dva sata svog vremena

U pauzi pre početka pisanja, svratih do Kineza da se natovarim zdravom kineskom 'ranom. Čim sam ušla unutra, mali cverglani su počeli da mi se podsmevaju. E, sada, da li je do kose ili je do jakne, bem li ga, nekako su skontali da nisam metar i šumska jagoda, već parče iz dinarskih krajeva. Tek će jedan od njih dvojice: -"Je l' imaš štikle?" Da budem kulturna odgovorim: -"Heh, jeb'o štikle 'vake." Mali će: -"A, to puno znači na tvoju visinu." Smejem se. Simpatični su mi. Dobra im i 'rana. -"Ja bih jednu patku s pirinčem i sa soja sosom za ovde." Pojela tu pačetinu štapićima, jer mi je nekako cool da jedem njima, osećam se ko Brus Vilis u "Petom elementu" kad mu onaj Kinez dolebdi, ili je Japanac, pojma nemam. U svakom slučaju, e, ta scena.

Nije to sve bitno, ono što sam htela da naglasim jeste da sam se, odmah posle jela, vratila u detinjstvo. I to sad ne leži na hrani koja vas teleportuje kroz vreme, već na obilasku jedne prodavnice, koju NIKAD ne obilazim, osim kad moram nešto važno da obavljam, tj. pišem ili kad sam u frci s vremenom i tako, onda nađem, paradoksalno, vreme da obiđem džidžabidže. U ovom pasusu još možete da uživate u delićima slenga i poletnom zanosu, ono što sledi smekšaće i moj rečnik, pa ću možda početi i da tepam. Čisto, ako se zapitate otkud sad promena stila pisanja. Dobro, evo još jedna stvar za ovaj pasus. Kad sam ušla u tu pomenutu džidžabidžinicu, pažnju su mi privukle sise. I to ne sise prodavačice, čistačice ili ne daj bože, perača prozora, već silikonske sise kao igračke za gnječenje i muljanje, verovatno mladih pubertetlija kojima su roditelji prodavali priču da ih je ostavila roda ispod lista kupusa na kojem su se parile pčele. Sise nisu bile kao protivraketna artiljerija, već male, simpatične, taman da stanu u čašu za šampanjac. Pri tom se misli na onu široku čašu a ne onu usku. Po nekima su to savršene sike. Bradaje su bile povelikačke, otprilike kao ono sranje što se na njega kače kuhinjske krpe i peškiri u studentskim domovima. Kad me niko nije gledao, uzela sam da gnječim te sifončiče i shvatila da imaju konzistenciju kao onaj nesrećni "Kretino" što se prodavao na buvljacima u Srbiji sredinom devedesetih godina, pa su se neke ćere setile, da mogu i običan balon da napune brašnom, nacrtaju mu oči markerom i tako prodaju jaja za bubrege, što bi rekao naš narod. Dakle, sise, da. Ništa posebno. Za decu igračke. Malo dalje od sisa, stajao je On. Isto tako neka konzistencija, roze boje, nisam zagledala i nisam pipala. Naravno, u kompletu sa Njima dvojicom koji večito stoje pred vratima raja i čekaju da uđu. Shvatili ste.

Ovde ću morati da vas razočaram jer započinjem priču o mom fetišu, školskom priboru. Na prvoj stalaži od dole, stajale su one, pelikanove gumice, bela za mekano i divno brisanje, one što se gnječe i grickaju u toku časa, što se buše patent olovkama i na kojima se urezuju srculenca i smajlići. (Sleng je otišao u kurac.) Odmah do njih, gumice koje uopšte nikad nisam volela, one plavo crvene, za hard kor brisače, one što su bušile papir nakon brisanja, za one štrebere koji su pisali samo hemijskom pa se ložili da će plavi deo da briše hemijsku. E njih nisam volela, a pogotovo taj plavi deo. Bile su hrapave za moje nežno srce, od olovke. Na stalaži odmah do ove, stajali su oni beli korektori, koje sam ja skontala tek kad sam završavala školovanja. Sećam se samo njihovog mirisa i da sam nekoć lakirala nokte njima. Na sledećoj polici su bile makaze. I to makaze u boji za seckanje kolaža. Nisu mi one bile ništa posebno jer su bile tupe i kratke, i gužvale više nego seckale. Flomasteri, ah, flomasteri. I njima sam lakirala nokte, ovaj put u bojama. Probalo dete svašta. I crtala sam njima. Bojadisala po tapetama i na časovima likovnog. Crvena hemijska za ispravljanje, kad se ložiš da si profesor, ali nikako nije smela da bude svetle boje, to onda nije original profesorska, već mora da je boja krvi, sveže puštene. Onda ona hemijska u deset boja, i kad povučeš ručicu ispadne svaki put druga boja. Šestar, lenjir, nalepnice za sveske, zarezači za olovke. I još bezbroj stvari za školu.

U odeljku do školskog pribora pažnju mi je privukao ljigavac, ono što su deca imala kad ja više nisam bila dete, a htela još da budem. Mada, kad bolje razmislim, baš mi je bio i ljigav taj ljigavac u komšijske dece. Zatim tu je bilo i nevidljivo mastilo. Jednom sam imala majicu svetle boje i moja me simpatija baš pošpricala time. I nije da nije ostala fleka, neka bleda ali ipak flekica. Sapunica za pravljenje balona!!! Kad se setim kroz šta sve nisam duvala tu sapunicu, kroz štipaljke za veš, kroz sve moguće otvore, i koji ne moraju da imaju oblik kruga. Valjda sam se tripovala da će balon produvan kroz trougao biti trouglast. Na kraju sam skontala da ustima oblikuješ oblik balona. Verovatno. Mirišljavi blokčići. Oni su bili za devojčice koje imaju roza sobe. Nisam od njih bila. Mirišljavi privezak u obliku dubokih starki. Kačili smo ih na đačke torbe, sećam se da im niko nije vezivao pertle, još tada.

Ovaj spisak, čini se, kao da nema kraj. Bili smo neka srećna deca tada. Neka demode generacija. Današnja deca su In, gnjeckaju spolovila po đačkim tašnama. I baš ih briga. A, ja se tripujem kako je nama bilo lepo i glavni greh nam je bio ukrasti tuđe trešnje. I sad sam baš postala bljutava. Hm, a možda sam i imala te blokčiće?