Oni mogu - da obore žene s nogu

Mišljenja sam da muškarci nikad ne odrastu. I to je dobro tako, jer, kako bi se žene inače osećale superiornije? Dakle, svi muškarci su infantilni.

Negde duboko u podsvesti tinja taj njihov dečački duh, zapravo, on se nikad ni ne gasi. Ali, da li bi mi žene ikad pomislile da oni sve to rade zbog nas? Jer, baš ih boli uvo da se takmiče između sebe, ko će brže s viljuškarem da prođe kroz fabriku, ko će pre da se uspentra uz drvo ili bolje da upravlja autićima na daljinski.

Recimo da su to radili kad su bili mali klinci još nedovoljno zainteresovani za Milice, Marice i Slađane. Ali, kad su fizički odrasli, a u duši i dalje ostali deca, imaju tu potrebu da zadive nas žene na taj neki detinji način.

Evo primera da ne mislite da bulaznim nešto. Sećate se onog posta o trijatloncu? E, dotični je pokušavao na različite načine da me zadivi kako, eto, on može dobro da vozi skejt i šta sve može da uradi. Takmiči se za potvrdu koju će da dobije. Nema veze što se stidi da baci neku dobru žvaku, on savršeno vozi skejt.

Drugi primerak pokušao je da me zadivi na rolerima. Neskromno ću reći - razbio je! Toliko se lomio da pokaže kako on to može, i uživao je u sebi i svom spektaklu. Vozio je kao profi klizači na ledu, unazad, pravio piruete, kočio sa strane, bio faca i zadivio me, moram priznati. Toliko, da sam morala da ga poljubim, jer, jel', on je to zaslužio, a, bogami, i očekivao od mene.

S druge strane, meni to prija. Osećam se ko nemoćno žensko, mislim na skejtu, da ne bude zabune, a i na rolerima. Znam da je sve to njihov način zavođenja, i prihvatam tu igricu, kako bi drugačije. A, rado pristajem i da mi pokažu kako oni to rade. Meni, realno, i nije stalo da naučim da vozim te točkiće, ali mi je stalo da oni pokažu koliko su moćni. Oni uživaju u tome, ja uživam u tome i svima je dobro. Najlepše je posmatrati tu njihovu reakciju dok se trude, tada su mi najslađi.

Kasnije kad sa rolera pređu na kola, onda počnu da prave kristijane po gradu, i da dodaju gas na semaforu. Nikad neću da razumem ovaj fenomen. Nije bitno koliko je on intelektualac, doktor, ili igrač u drugoj ligi, mora da doda taj gas na semaforu da sve pršti. Mora da se zna ko je najpotentniji na semaforu. Mislim, to je providna igra, i svi znaju to, ali opet to rade. Očigledno da im je negde duboko usađeno u svest, to pokazivanje "da oni mogu - da obore ženu s nogu".

Najsvežiji primer datira od juče. Legla sam na klupicu da se sunčam, i pored mene je protutnjao jedan mali monster truck. Pomislila sam kako su dosadna deca i baš moraju da ometaju moj mir, dok sam zamišljala da se nalazim negde na Karibima i uživam na plaži. Uzdigla sam glavu i primetila da su neki dečaci stajali malo dalje i upravljali tim automobilčićem, dečaci od četrdeset godina.

Prvo mi je bilo smešno, a onda mi je postalo i veoma interesantno, jer sam, duboko u sebi, znala da oni to rade da zadive nas žene. Nije bitno što je to infantilno do bola, bitno je to da oni imaju nešto čime upravljaju i da to dobro rade.

Auto na daljinski je prašio po šljunku, kočio, preskakivao neke prepreke, zaletao se, radio svakakve pizdarije, a njime su upravljala velika deca koja su imali taj neki skriveni cilj da pokažu svoju dečačku maštu i time potvrde žensku superiornost. Komponenta "muvanja" nije ni ovde izostala, pa se mali automobilčić zaleteo, naglo zakočio tik do moje klupice i pokušao da se popne vertikalno do mene. Šta je usledilo potom?

Pogledala sam u pravcu čoveka koji je upravljao "vozilom" i nasmešila se. Šta bih ja drugo? On je to želeo i to je dobio. A, ja sam dobila potvrdu da je to uradio zbog mene. Dečaci...