Ma, da si poslednji na svetu, ne bih s tobom...

Verujem da smo svi jednom izgovorili ovu rečenicu. Možda ne naglas, ali u sebi sigurno. Koliko god nekoga možemo da ne podnosimo, kad gori - gori. Mi, ljudi, imamo tu sreću da biramo s kim ćemo poći ili osnovati gnezdo svoje, a nekom uskraćujemo to pravo. Naravno, sad se vi pitate ko kome uskraćuje to pravo? Mi, ljudi, uskraćujemo životinjama pravo na odabir partnera!

Priča počinje ovako:

U jednom zoološkom vrtu na Tajvanu, u svojoj luksuznoj gajbi od nekoliko kvadratnih metara živela je ona - tigrica, kraljica brzih pruga, odgajana na betonu ljudske civilizacije. Sa njom je životni prostor delio jedan lav u punoj snazi, alfa mužjak - nesuđeni zavodnik svoje vrste. Ona je bila u životnoj dobi spremna za parenje. On takođe. Dugo godina živeli su kao prijatelji, sve do jednog momenta kad je đavo odneo šalu i svako morao da se pobrine za svoju budućnost: "Ili s njim/njom ili kraj vrste." Tako to obično biva. Pošto na vidiku nije bilo tigra koji bi njoj, ženki na vrhuncu plodnosti, podario svoje seme, bivala je osuđena na lava, njenog prijatelja, koji je, verovatno, sanjao kako nekoj lavici češka leđa pod krošnjom eukaliptusa. Sudbina je htela da se zabavi njihovim telima, a instinkti su učinili svoje. Da li je to bila drugarska ljubav, gde je svako gledao da ispuni svoju "svrhu" ili je to bila ljubav koja se izrodila iz nužde i nesebično predala čeljustima betonske civilizacije, ne može se sa sigurnošću reći.

Na svet su došla tri mladunčeta, od kojih je jedno odmah uginulo, sa karakteristikama lava i tigra. Ljudi ih nazvaše - ligar. Divno! Dobili smo novu životinjsku vrstu, tigrica i lav u ljubavi, svet je lep, priroda je tako nepredvidiva. A, sad- začepite gubice! Ološu ljudski! Divno bi bilo da je tigrica mogla da izabere s kim hoće da se pari, a i njen nesuđeni ljubavnik lav. Divno bi bilo i kad te jadne životinjke ne bi bile bogalji, već normalne jedinke sposobne za parenje. Ne, ligar kao pripadnik muškog pola je sterilan i sigurno neće dočekati da ima sinove a kamoli unuke. Ligrice opet može da opajdari neki lav ili tigar, što može da se desi ako budu, kao i njihova majka, osuđene na poslednjeg.

Tekst je namerno napisan u prošlom vremenu, iako i dan danas ova čudna familija deli isti životni prostor o čijem životu odlučuje čovek.

Ovakve i slične ljubavi dešavaju se u zatočeništvu. Tad svako sebi uzme onog kojeg mora. Sapatnika, mučenika, jadnog stvora, biće osuđeno na istu sudbinu. Na rešetke, na šarene snove o pustinjskom suncu, mesecu u obliku činije iz koje se žedni napajaju i travama koje miluju životinjsko krzno, dok u zaletu hitaju da obezbede hranu svojim sinovima i kćerima.

I da se vratimo na naslov ovog posta...Ili je poenta ipak shvaćena?

Pročitajte i sjajan Zverkin tekst o propasti ljudskog društva.

(Informacija o tigrici i lavu sa www. spiegel.de)